СПОВ
Савез пчеларских организација Војводине

Нови Сад, Павла Папа број 3 spovnovisad@gmail.com

38. Сајам пчелара Војводине

 

 

NOZEMOZA I KREČNO LEGLO



Датум објављивања вести:
619 views

zoran-stanimirovic-KLINIČKA SLIKA I SANIRANJE INFICIRANIH ZAJEDNICA-

Zoran Stanimirović*, Jevrosima Stevanović* i Dragan Ćirković**

*Fakultet veterinarske medicine, Univerzitet u Beogradu  www.vet.bg.ac.rs/~biolog
**Ministarstvo poljoprivrede i vodoprivrede Republike Srbije, Okrug Novi Pazar

NOZEMOZTOZIS, BOLEST UZROKOVANA MIKROSPORIDIJAMA RODA Nosema.

zoran-stanimirovic-KLINIČKA SLIKA I SANIRANJE INFICIRANIH ZAJEDNICA-

Zoran Stanimirović*, Jevrosima Stevanović* i Dragan Ćirković**

*Fakultet veterinarske medicine, Univerzitet u Beogradu www.vet.bg.ac.rs/~biolog
**Ministarstvo poljoprivrede i vodoprivrede Republike Srbije, Okrug Novi Pazar

NOZEMOZTOZIS, BOLEST UZROKOVANA MIKROSPORIDIJAMA RODA Nosema

 

Uzročnik nozemoze je parazitska protozoa, mikrosporidija, Nosema apis (slika 1), za koju se smatra da živi zajedno sa svojim domaćinom – pčelama oko 60 miliona godina. Nosema apis prolazi u svom razvoju kroz nekoliko razvojnih stupnjeva (spora, planont, meront, sporonti, sporoblasti). Razvoj parazita i formiranje spora zavisi od temperature. Najpovoljnija temperatura za razvoj parazita je između 300 i 340 C. Nosema apis razvija se isključivo u ćelijama epitela srednjeg creva odraslih pčela, što kroz svoja ispitivanja medne voljke, srednjeg creva, tankog  creva, Malpigijevih sudova, rektuma i rektalnih papila, potvrđuju i Mlađan i sar. (2000). Infekcija nije samo tkivno, već i ćelijski specifična.

nozeme_apis_spore

sl.1 Nozema apis spore

Ustanovljeno je in vitro da spore N. apis u mrtvim pčelama držanim na 40 C i pri  90%-100%  relativne vlažnosti zadržavaju svoju infektivnost najmanje 81 dan, dok spore N. apis u vodi ili osušene u posudi ostaju infektivne i posle 93 dana.

Izuzetno je važno uzimanje adekvatnih uzoraka pčela za laboratorijsku dijagnostiku, pošto se klinikim pregledom može postaviti iskljuivo sumnja na nozemozu. Za dijagnozu kod prirodne infekcije najbolje uzorke predstavljaju pčele sa leta košnice i sa vrha nastavka. Najbolje vreme za dokazivanje spora N. apis u pčelinjim društvima je početak aktivne sezone posle zime. Za vreme letnjih meseci teško je naći spore kod pćela. Mali porast broja inficiranih pčela može se naći u jesen. Kada se govori o širenju nozemoze razlikujemo širenje bolesti u košnici, između pčelinjih društava i između pčelinjaka. U svakom slučaju pčele radilice predstavljaju najznačajniji vektor u širenju nozemoze.

Inficirane pčele žive kraće u odnosu na neinficirane, jer infekcija smanjuje dužinu života pčela između 25% – 58%. Pored skraćenja života pčela, posledice su zamena obolelih matica (uklupčavanje), kasniji izlazak mladih radilica na orjentacione  letove, slabiji ili potpuni izostanak unosa nektara i polena, iscrpljenost pčela i gubitak zajednice. Poznato je da jedan od kliničkih simptoma može biti saće, ramovi, leto i zidovi košnice uprljano fecesom bolesnih pčela (slika 2A), a isto tako i veliki broj uginulih pčela na podnjači košnica (slika 2B).

kliniki_znaci_nozemoze_ramkliniki_znaci_nozemoze-konica

Slika 2  Kliniki znaci nosemoze:

A.  Ram sa medom uprljan fecesom bolesnih pela,

B.  Leto i prednja strana košnice uprljani fecesom bolesnih pela radilica

klinike_promene_na_srednjem_crevu_Aklinika_promene_na_srednjem_crevu_B

 

 

 

 

 

 

 

 

klinike_promene_na_srednjem_crevu_C

 

 

 

 

 

 

 

 

 

slika 3 Klinike promene na srednjem crevu

(promena boje: A i B) i crevnom epitelu

(C), pčela radilica inficiranih sa  Nosema apis

 

Promena boje srednjeg creva je, takođe, moguć klinički simptom (slika 3). Kod pčela zaraženih nozemozom srednje crevo je često otečeno i mlečne boje, a kasnije postaje krečno belo i smanjuje se na normalnu veličinu. Do promena boje srednjeg creva ne dolazi odmah posle infekcije, već nakon nekoliko dana, tj. klinčiki simptomi se ispoljavaju tek posle 21. dana starosti pčela.

Mere prevencije i zaštite. Odabir dobre lokacije za smeštaj pčelinjaka, rad sa jakim zajednicama, pristupačnost sveže pitke vode, kao i pravovremena dijagnostika koja upućuje na dalje mere, predstavljaju osnovu u prevenciji nozemoze. No, na žalost, u praksi to često nije prisutno. To je jedan od razloga zbog čega se javlja visok procenat nozemozom zaraženih pčela u pojedinim regionima Srbije (Mlađan i sar., 1990; Stanimirovći i sar. 2008).  

Komparativna laboratorijska i terenska ispitivanja lekova za nozemozu (Furgala i Boch, 1970.) pokazala su da Fumidil B smanjuje infekciju N. apis bez štetnih posledica po pčele, dok su preparati Humatin i Nosemack neznatno smanjivali infekciju, a Nosemack je pri tom bio izrazito toksičan. Van Steenkiste i Jacobs (1980) nakon komparativnog ispitivanja preparata Fumidil B, Chinosol i Urotropin saopštavaju da jedino Fumidil B ispoljava povoljan efekat na pčele inficirane sa N. apis. U paralelnom ispitivanju Fumagilina i Enteroseptola, Fumagilin je ispoljio snažno dejstvo na parazite, dok se to za Enteroseptol ne može reći (Sugden i Furgala, 1979). Treba istaći da su ispitivanja Mlađana (1990), ukazala na činjenicu da je efekat Fumagilina dobar samo tokom njgove primene, da prekida infekciju i doprinosi oporavku tretirane zajednice, ali nakon prestanka njegove upotrebe stanje u pčelinjoj zajednici se drastično pogoršava, jer dolazi do intezivnije infekcije i brzog propadanja društva, čak tokom sezone ili najkasnije do početka novembra. Prvobitno se mislilo da je to posledica iscrpljenosti pčelinje zajednice hroničnom infekcijom sa N. apis, ali najnoviji nalazi govore da je zapravo reč o propadanju zajednica zbog dodatne infekcije pčelinje zajednice novom vrstom mikrosporidije roda  Nosema, tj zbog infekcije sa vrstom  Nosema ceranae
(Stanimirovi i sar. 2008). Takođe, treba istaći da mnogi lekovi predstavljaju potencijalnu opasnost za kako za pčele tako i čoveka, pa se, zadnjih godina spominje i moguć negativan uticaj fumagilina (Stanimirović i sar., 2007; Stevanović i sar., 2008).

spore_nosema_1

spore_noseme_2

Slika 4 Spore Nosema, A (Nosema ceranae); B (Nosana apis)

 

Nozemoza može biti uzrokovana, kao što je već pomenuto, još jednom vrstom mikrosporidija pod nazivom Nosema ceranae (slika 4), koja je otkrivena na pčelinjacima u Španiji, Francuskoj, Austriji, Nemakoj i Italiji. Nalazi Klee i sar. (2007) ukazuju na prisustvo ovog uzročnika nozemoze pčela i na pčelinjacima južnomoravskog podruja Srbije, što potvruju i opsežnija istraživanja u Srbiji koja sprovode Zoran Stanimirović i saradnici.

Važno je istaći da  Nosema ceranae izaziva do sada nezabeležene i neopisane simptome u pčelinjim zajednicama, koji se  razlikuju od onih kod klasične nozemoze. Najugroženiji deo pčelinje zajednice su radilice i to u vreme intezivne aktivnosti. Obolele pčele stradaju napolju, daleko od košnice. To dovodi do progresivnog pustošenja košnica, a da se i ne primete uginule pčele, što bi uzrokovalo manji prinos nektara i polena i za posledicu imalo potpuno nestajanje društava zbog nestanka radilica i nedostatka hrane. Kao i kod obine nozemoze, spore Nosema ceranae imaju sposobnost opstanka u dužem vremenskom periodu u spoljnoj sredini, što doprinosi brzom širenju zaraze. Utvrđeno je da su u najviše pogođenim regijama ponovne infekcije vrlo učestale i javljaju se u vremenskom intervalu između dva i četiri meseca. Problemi dijagnostikovanja su do skora bili jako aktuelni, ali zahvaljujući molekularno-genetičkim metodama moguće je vrlo sigurno utvrditi koji je uzročnik nozemoze, Nosema apis ili Nosema cerenae. Ovakve analize se rade i u laboratoriji Katedre za biologiju Fakulteta veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Lečenje bi, prema preporukama evropskih stručnjaka, moralo biti propraćeno detaljnom dezinfekcijom kompletne opreme i košnica, upotrebom toplote i sirćetne kiseline. Međutim postoje mišljenja da pojava N. cerena, nije nikakva novost, te da ona postoji sve vreme u pčelinjim zajednicama evropske medonosne pčele, ali da je ona došla do izražaja onog trenutka kada je neprimerenom upotrebom fumagilina uništen njen konkurent N. apis, pa je „nova vrsta“ N. ceranae zauzela upražnjenu ekološku nišu (Andrews, 2007).
Prevenirenje nozematoze izazvane bilo kojim od dva uzronika postiže se :

1. Držajem jakih pčelinjih zajednica sa uravnoteženom strukturom svih kasta kućnih pčela, što je tim pre značajno, jer podrazumeva i prisustvo 1/6 sanitarnih pčela koje su sa izraženim higijenskim ponašanjem i sposobne su da prepoznaju i otklone uzročnike bolesti u leglu.

2. Uzgojem društava sa mladom i zdravom maticom.

3. Opskrbom pčelinje zajednice sa dovoljnom količinom kvalitetne i zdrave hrane, tj. perge i meda (perge 2 rama po LR nastavku i ne manje od 20 kg meda po zazimljenoj zajednici).

4. Izbegavanjem preterane upotrene šećera, jer da pčelema treba šećer saharoza, one bi ga unosile u košnicu, a ne bi donosile nektar koji je mnogo više od običnog šećera saharoze.

5. Obezbeđivanjem dobrih higijensko sanitarnih uslova na pčelinjaku.

6. Obezbeđivanjem dovoljne koliine čiste i protočne vode za napajanje pčele tokom cele godine i

7. Oduzimanjem medljike iz košnice pre zazimljavanja, ako su je pčele unele, odnosno, njenom zamenom sa kvalitetnim medom.

KREČNO LEGLO

Bolest pčelinjeg legla izazvana gljivicom Ascosphaera apis, a javlja se i u radiličkom i trutovskom leglu. Pored postojanja Ascosphaerae apis,  za izbijanje bolesti potrebno je prisustvo nepovoljnih uslova za razvoj larvi, kao što su hladnoća, povećana vlažnost, nedostatak hrane, nekontrolisana upotreba antibiotika i akaricida, masovna primena pesticida i sve veće zagađivanje životne sredine. Sve ovo pogoduje brzom razvoju gljivica koje larvu u rekordnom vremenu obaviju hifama, uslovljavajući njeno brzo uginuće. Bolest napada larve u trećem-četvrtom danu života, a u košnicu je unose pčele sa tek sakupljenim polenom i nektarom. Smrt larvi nastupa neposredno pred ili posle poklapanja ćelija.

Simptomi na larvama u leglu (slika 5). U početku infekcije larve su najpre bledo-žućkaste boje, meke, glatke, promenljivog oblika, a zatim imaju svetlo-žutu boju. Kasnije su hrapave, na dodir se oseća konzistencija kože i mogu biti krte i lomljive. Oko njih se stvara beli micelijumski omotač koji se naglo uvećava, potpuno ih obavije da bi na kraju ceo prazan prostor u ćeliji legla bio ispunjen micelijumom. Micelijum tesno prianja na zadnji deo tela larve, dok glava obino ostaje slobodna, suva i ima izgled dugmeta. U kasnijem stupnju infekcije, stare mumificirane larve se smanjuju zbog dehidratacije i izgledaju kao da su pokrivene krečom – otuda i naziv “KRENO LEGLO”. Larve na kasnijem stupnju infekcije imaju prljavo tamno-zelenu boju.

simptomi_na_larvama_u_leglu

slika 5 Simptomi na larvama u leglu:
A.  Poetni stupanj infekcije, Larve bledo-žukaste boje,

B.  Odmakli stupanj infekcije, Larve prljavo tamno-zelene

Simptomi na ramu saća sa leglom (slika 6)
Mlade inficirane larve koje na prvi pogled još izgledaju zdrave, obično se nalaze raštrkane među zdravim leglom, dok se starije, već mumificirane larve, nalaze u poklopljenim ćelijama ili nekad u ćelijama koje su pčele otvorile. Poklopci ćelija su uglavnom normalnog izgleda ili mogu biti posuti pegama ili blago ugnuti. Na uzdužnom preseku kroz saće sa poklopljenim leglom mumificirane larve (slika 7) lako ispadaju iz ćelija. Kada micelijum gljivice prođe kroz poklopce ćelija i prekrije spoljnu stranu poklopaca, zatvoreno leglo ima izgled kao da je posuto brašnom, krečom ili sivkastom prašinom.

simptomi_na_ramu_saa_sa_leglom slika 6 Simptomi na ramu saća sa leglom:
A Ram saća sa raštrkanim zaraženim larvama među zdravim leglom

B Mumificirane larve na podnjači košnice.

Dijagnostika.

Na osnovu kliničke slike, vremena pojavljivanja i činjenice da odrasle pčele radilice nisu bolesne, treba posumnjati na krečno leglo. Tačna dijagnoza se postavlja u laboratoriji – mikroskopskim pregledom mumificiranih larvi (slika  7) ili izolovanjem Ascosphaera apis na veštakim hranljivim podlogama. Materijal za laboratorijsku dijagnostiku je ram saća sa mumificiranim trutovskim ili radilikim leglom ili isečak legla dimenzija 10 x 10-14 cm. Svaki uzorak se ponaosob pakuje u kartonsku kutiju.

mumificirane_larve

slika 7  Mumificirane larve koje se pregledaju u cilju

laboratorijske dijagnostike krečnog legla.

Terapija.
Krečno leglo se veoma teško suzbija. Zato je izuzetno važno uočiti prisustvo Ascosphaera apis u samom početku infekcije pčelinjeg legla, kada je zahvaćen mali deo pčelinjeg društva. Mere za suzbijanje ove bolesti su najefikasnije u periodu ranog razvitka gljivice Ascosphaera apis, pre nego što se obavi sporulacija. Međutim, bolest se najbolje suzbija biološkim merama, tj. držanjem jakih pčelinjih zajednica, sužavanjem plodišta, utopljavanjem košnica, prehranjivanjem pčela i zamenom matice. Napadnuta pčelinja društva treba trokratno u razmaku od 2 dana prihranjivati šećerno-mednim sirupom uz dodatak vitamina C. U koliičnama od 250 ml. Na ovaj način se podstiče nagon pčela za uklanjanjem uginulih larvi i povećava rezistentnost larvi na Ascosphaera apis.

U slučaju benignog toka bolesti dovoljno je da se ramovi sa bolesnim leglom izvade iz košnice, a pčelinja zajednica dovede u dobro biološko uzgojno stanje (jake zajednice, suve košnice, preseljavanje pčela sa leglom na suv i osunčan teren). U težim slučajevima infekcije neophodno je zameniti maticu, pčele preneti u novu košnicu, a staru košnicu temeljno očistiti i dezinfikovati let-lampom. Saće sa bolesnim leglom spaliti ili pretopiti, a takođe spaliti i sve otpatke iz košnice. U cilju podsticanja higijenskog ponašanja preporučuje se nadražajno prihranjivanje ili posipanje prah šećerom.

NEDOSTATAK KVALITETNE HRANE (PERGE, POLENA  I  MEDA) I BOLESTI

PČELINJEG LEGLA I ODRASLIH PČELA

Globalni klimatski poremećaji, zagađenost životne sredine, „hemizacija“ svih oblasti ljudske delatnosti, a naročito poljoprivredne proizvodnje, imaju za posledicu poremećaje u ekosistemima, smanjenu ili mnogim problemima opterećenu biljnu produkciju, a samim tim i poremećaje u produkciji dovoljne količine kvalitetne prirodne hrane za pčelinje zajednice. Naime, s jedne strane, intezivna primena pesticida utiče na produkciju nedovoljne koliine kvalitetnog polena, koji je osnova za dobijenje kvalitetne perge, a perga je izvor proteina za pčele. S druge strane, smanjenje stočnog fonda (pre svega ovaca i koza), a samim tim i smanjena produkcija prirodnog đubriva, dovodi do značajno manje produkcije kvalitetnog nektara i polena, jer su mnoge biljne vrste zbog slabije prihrane ili smanjile produkciju ili su nestale sa livada i pašnjaka. Samo na Pešteru i Homolju stočni fond je smanjen 10 puta u odnosu na 1989., a samim tim i produkcija organskog đubriva po jedinici površine je isto toliko manja. Ova računica je jasnija ako se ima na umu da jedno grlo, npr. ovca, dnevno produkuje do 500gr. fecesa i mokraće zajedno, te ako je bilo 150.000 slobodno ispašnih grla na Pešteru i nešto manje na Homolju (oko 100.000 grla), a sada je 10 puta manje na oba podruja, potpuno je jasno koliko je manja i produkcija organskog đubriva. Osim toga, u istom periodu je došlo do povećanja broja pčelinjih zajednica, jer su mnogi na ovim prostorima u pčelarstvu videli dobru dopunu kućnog budžeta, tim pre ako se imaju na umu svi događaji na području bivše SFRJ. Pčelari u pokušajima da što više zarade, zaboravljaju na biološke potrebe pčela. Naime, pčelari oduzimaju pčelama ne samo „višak meda“, već i med iz plodišta.
Med iz plodišta pripada samo pčelama i taj med nije samo izvor energije, već i izvor esencijalnih aminokiselina, mikro i makroelemenata, vitamina i drugih aktivnih supstanci, jer med u plodištu nije nektar. To je biološki aktivna supstanca nastala preradom nektara i mešanjem istog sa sekretima žlezda medonosne pčele, i ne samo to, med u plodištu sadrži znatne koliine polena, koji stajanjem u medu, pod dejstvom kiselina iz meda, kao i pod dejstvom enzima egzokrinih žlezda pčela, puca (pucaju celulozni omotači, egzina i intina, koji su i za pčele nesvarljiva prepreka kao i za ostale životinje), pa se sadržaj polenovih zrna  meša sa medom. Tako med u plodištu predstavlja izuzetno kvalitetnu energetsku i proteinsku hranu za pčele. Ova hrana je najznačajniji faktor za prezimljavanje i brzi prolećni razvoj pčelinjeg društva, a pčelari ga uzimaju pčelama. Na taj način pčelari prave višestruke štete i sebi i pčelinjim zajednicama. Uzeti med iz plodišta znači uzeti i med sa reziduama raznih preparata (amitraza-Mitaka, kumafosa-Perizina, cimiazolhidrohlorida-Apitola, flumetrina-Varoastop, fluvalinata, dicikloheksilamina-Fumagilina) kojima je pčelar tretirao pčele u plodištu, pa je i med u njemu može biti kontaminiran pesticima dospelih direktno (tokom jesenjeg i zimsko-prolenog tretmana) ili posredno iz već ranije kontaminiranog voska. Taj med nije za ljudsku upotrebu. S druge strane, oduzimanjem meda iz plodišta, pčelama se oduzima najkvalitetnija hrana, što utiče na razvojne mogunosti i preživljavanje zajednice, ali i na imuni sistem kako svake pojedinačne pčele, tako i zajednice kao organizma u celini. Zbog oduzimanja ovog meda umanjuje se razvojni potencijal pčelinjeg društva, narušava se uzrasna struktura pčela, a dodatkom šećera-„šećerizacijom“, kao „zamenom“ za med (jer šećer nikako ne može biti adekvatna zamena za med, nego je samo nužno zlo) pčele se dodatno iscrpljuju, pa društvo neće biti spremno za glavni medober. Zbog narušavanja uzrasne strukture, smanjen je i broj sanitarnih pčela (kućne pčele starosti od 12 do 18 dana), a samim tim i odbrambeni potencijal pčelinje zajednice na sve poznate i u košnici uvek prisutne uzročnike bolesti , kao što su: Paenibacillus larvae, Nosema apis, Nosema ceranae, Ascosphaera apis, Varroa destructor i razni virus, (Stanimirović i sar 2008. ).

Med iz plodišta zajedno sa propolisom utiče na mikroklimu košnice, jer reguliše vlagu, temperaturu i razmenu gasova u košnici. Kada je povećana vlaga u košnici, što može štetno uticati na temperaturni režim košnice, prisutni med u plodištu, zbog svojih higroskopskih sposobnosti, upija vlagu i tako potpomaže pčelama u regulisanju režima vlage i toplote u leglu. Kada je smanjena vlaga u košnici (leti pri visokim dnevnim temperaturama), med iz plodišta ispušta vodu i potpomaže održavanje optimalne vlage i temperature u košnici. Tada su pčele pošteđene lepezanja, donošenja i raspršivanja vode u košnici radi rashlaivanja i mogu se usmeriti na medober, pa je tako i prinos po društvu veći. Poznato je da je povećana vlaga uslov za pojavu gljivica (izazivači krenog legla – Ascosphaera apis, nozematoze-Nosema apis i Nosema ceranae). Kasnije, kako dolazi proleće, spoljne temperature su sve više, a raste i temperatura u košnici, te postaje suvlje, a ako je društvo slabije i nema meda dolazi do drastinog pada vlage u leglu. Leglo se isušuje, pati zbog nedostatka vlage i uginjava, stvarajući uslove za pojavu bakterijskih infekcija. Svakako, svoj danak uzima i krpelj Varroa destructor, ne samo kao ektoparazit legla i odraslih pčela, već i kao vektor mešovitih virusnih infekcija. Uz sve navedeno, med sa propolisom ima još i antimikotični i bakteriostatski  efekat.

Uz propolis i med, imunološkim sposobnostima pčelinje zajednice doprinosi i polen, a njega je ili manje ili je slabijeg kvaliteta. Nije polen istog kvaliteta tokom cele pašne sezone. Najbolji je polen ranih polinarica (efemernih cvetnica), zatim polen leske, vrbe, voćnih vrsta, livadskih trava, kukuruza, sofore itd. Globalni klimatski poremećaji uticali su i na dinamiku cvetanja, ali i korišenja polena pojedinih polinarica. Na primer, ove godine slabo je bilo polena efemernih cvetnica, leske i dženarike ili ako ga je bilo, teško je bio iskoristljiv zbog lošeg vremena.

Na kvalitet polena i nektara utiču i razni pesticidi. Pored silnih drugih pesticida, koji se koriste u povrtarstvu, ratarstvu i voćarstvu, u zadnje vreme sve se više koriste i pesticidi na bazi imidakloprida, (GAUCHO 600-FS, Bayer i IMIDOR, 70 WS, Stockton za suncokret i kukuruz; PRESTIGE 290-FS, Bayer; CONFIDOR 200-SL, Bayer za krompir; MONTUR FS 190, Bayer za šećernu repu) ili preparati na bazi fipronila (COSMOS 500 FE, BASF i REGENT 800-WG, BASF). Ovi insekticidi su otrovni za pčele (neonikotinoidi-imidakloprid i fipronili), deluju kontaktno i digestivno, a usvajaju se korenom biljke i prenose provodnim sistemom u više biljne organe: cvet (akumuliraju se u nektaru i polenu), plod, listove i seme, gde se veoma dugo zadržavaju (Šovljanski, 2008a,b). Neonikotinoidi (imidakloprid) deluju na receptore acetilholina (lažno se predstavljajui kao primaoci impulsa), dok fipronil deluje na “sporedni kanal” hlornih jona, podižući propustljivost membrane nervne ćelije. Pčele u potrazi za hranom sakupljajui nektar pamte miris cvetajuih biljaka, tako formirajui neku vrstu mirisne mape koja će im koristiti za buduće letove. Međutim, navedeni insekticidi oštećuju centre u mozgu odgovorne za memoriju i orjentaciju, izazivaju i dezorjentaciju pčela. Pčele ne znaju da se vrate u košnicu, lutaju i uginu od gladi. Pčele su uznemirene sa nekoordiniranim ponašanjem pri sakupljanju polena i nektara. Viđaju se na glavicama suncokreta kako vise, najpre su vrlo aktivne, a zatim postaju apatične sa grčevima i klonulošću, što se na kraju završava uginućem.

HIGIJENSKO-SANITARNI  USLOVI  PČELINJAKA  I  BOLESTI  PČELA

U staroj Grkoj boginja Higieio je bila zadužena da kontroliše život koji se odvijao po strogim načelima zdravstvene preventive. Tako higijena dobija poseban značaj u životu ljudi, ali i gajenih životinja.

Pčela se milionima godina borila i izborila protiv raznih izazivača bolesti i neprijatelja pčela i u svom dugom evolutivnom razvoju opstala do današnjih dana. Čovek je posebno u proteklih 200 godina delimično narušio i uništio biološku ravnotežu i smanjio mogunost brzog prilagođavanja na promenu spoljašne okoline. S obzirom da mi nismo nasledili zemlju već smo je pozajmili od naše dece (Budckman i Bradz, 1969), osnovni zadatak čoveka je da pčelama vrati ono što je decenijama degradirao. Pored nestabilnih prirodnih, ekonomskih i drugih uslova, za razvoj pčelarstva su neophodna savremena tehnika i tehnološka rešenja za uspešnije gajenje pčela. Posebno u zadnjih 15-tak godina zbog ratnih razaranja, pčelarska proizvodnja vidno stagnira. Broj pčelinjih društava i broj pčelinjaka, pa i obim pčelarske proizvodnje opada, najčeše zbog dva najbitnija razloga.

Prvo što se amerčika trulež sve više širi, a rezistencija varoe na dosadašnje lekove raste  (Stanimirović i sar., 2001) i tako zajedno utiču na smanjenje broja pčela i legla.

Drugo što sve više pčelinja društva stradaju preko zime ili izlaze jako oslabljena, pa do prve glavne paše ne mogu da se razviju u jake proizvodne zajednice, koja su u stanju da sa uspehom iskoriste tu i druge paše, a najčeše nisu pogodna ni za veštako izrojavanje (Mladenović, 1997; Stanimirović i sar. 2008).

Veliki problem je što pčelari pored delimično uspešne proizvodnje najčeše na pčelinjaku preuzimaju ulogu veterinara i apotekara, zaboravljajući pri tom da za to nisu stručni. Nastale štete se najčeše ne prijavljuju, niti se značajno evidentiraju.

Savez pčelarskih organizacija Srbije u pčelarskom  Kodeksu iz 1999. godine je u članu 29.  jasno upozorio pčelare i preporučio da “trajno vode brigu o zdravstvenom stanju pčelinjih zajednica, zatim da u cilju sprečavanja pčelinjih bolesti pčelar održava čistoću na pčelinjaku i ličnu higijenu pri radu sa pčelama i da pčelar preduzima posebne mere radi sprečavanja pojave grabeži i pomaže susednim pčelarima u suzbijanju grabeži na njihovim pčelinjacima”. Iz ovoga se jasno vidi da su pčelari najodgovorniji za stvaranje optimalnih uslova sredine kojima se pčelari za produkciju zdravih pčela i pčelinjih zajednica i da preventivno utiču na sprečavanje nastajanja bolesti pčela i legla.

Sposobnost i znanje pčelara, broj košnica na pčelinjaku i spoljni agroekološki uslovi bitno utiču na uspešnost pčelarenja. Od pčelara zavisi koje i kakve će apitehničke, sanitetske i profilaktičke mere na pčelinjaku primeniti. Neke od najvažnijih, nezavisno od veličine i mesta pčelinjaka ćemo posebno naglasiti.

Izbor mesta za pčelinjak. Za svakog pčelara, a posebno početnika veoma je važan izbor i odgovarajuće mesto gde će pčelinjak biti postavljen, nezavisno da li se radi o stacionarnom ili migrirajućem. I u jednom i u drugom slučaju mora se voditi računa da ne dođe do prenaseljenosti terena, jer pored nedovoljne eksploatacije paše, vrebaju: grabež, nalet pčela i trutova i veće ili manje opasnosti od infekcija ili invazije parazita.

Pčelinjak treba da je zaštićen od preovlađujućih hladnih vetrova, da je zemljište suvo, ocedno, higijensko i osunčano od istočne do zapadne ekspozicije. U suprotnom pčelinja društva ne samo da troše sve više hrane, već se i više iscrpljuju, teže održavaju neophodni mikroklimatski režim i sporije se sproleća razvijaju, tako da nespremna dočekaju bagremovu pašu. Na vlažnim mestima zadržava se nepotrebna vazdušna vlaga koja izaziva plesnivost saća i polena i njihovo propadanje, što uzrokuje pogoršavanje higijenskih uslova u košnici,  pa pčele i leglo češće oboljevaju od raznih zaraznih bolesti (Lolin, 1991; Micevski, 1996; Stevanović 2007; Pejović, 2008, Stanimirović i sar. 2008). Zbog toga je poželjno izbegavati duboke kotline sa slabom vazdušnom ventilacijom u kojima se duže zadržava hladna i vlažna magla. Ona ne samo što onemogućuje bolje osunčavanje pčelinjaka, već nepovoljno utiče i na zdravstveno stanje pčelinjih društava. Uz to i sputava let pčela tako da se on normalizuje tek nakon dizanja magle.

Pčelinjak ne sme biti zasenjen visokim i gustim krunama drveća, jer je u tim slučajevima obasjan tek od popodne, što skraćuje radni dan pčela (Radojev, 1984; Stanimirović i sar. 2000).

Poželjno je da u blizini pčelinjaka bude tekuća voda manjih površina i zapremina, dok ustajale vode ili velike vodene površine nose rizik od inficiranja ili direktnog fizičkog uništavanja pčela. Iz higijenskog razloga treba izbegavati blizinu đubrišta, septičkih jama, ustajalih ili otpadnih voda, mesta u blizini industrijskih četvrti sa prisustvom otrovnih isparenja, železničkih depoa, mreže sa visokim naponom, a posebno blizinu radionica za šećerne proizvode, pulpi, marmelada, voćnih kompota, slatka, alkoholnih pića i sl. (Stanimirović i sar. 2000). Zbog opasnosti od izduvnih gasova, stalnih potresa i izazivanja stresnih stanja pčelinjih društava, pčelinjak ne treba postavljati u blizini pruga, drumova i drugih saobraćajnica sa intenzivnim kretanjem vozila stoke i ljudi (Stanimirović i sar., 2000).

Higijena pčelarenja. Bez obzira što je propolis jedini antiseptik u košnici i što se pčelinja društva i preko meda, mleča, polena i voska na poseban način bore protiv bolesti štetočina (Stanimirović i sar. 2005.), čovek nesvesno može inficirati ili pospešiti razvoj bolesti ili neprijatelja pčele ili legla.

Pčelar mora da održava ličnu higijenu, jer miris raspadnutog znoja iritira i uzbunjuje pčele. Ruke treba premazivati dezinfekcionim sredstvom, kako bi se sprečilo prenošenje spora američke truleži legla, krečnog legla ili nozemoze. Radna odeća mora biti ista, kao i osnovni pribor (pčelarski nož, kapa i dimilica) za otvaranje košnica.

Pod higijenom pčelarenja podrazumeva se i adekvatna odeća koja ima osnovni zadatak da odbija sunčeve zrake i smanji znojenje tela. Ne preporučuje se vunena tkanina, jer strahovito iritira pčelu, kao ni odeća koja je oprana jakim i mirišljavim deterdžentima. Rad sa pčelama se ne preporučuje ljudima koji su konzumirali rakiju ili druga mirišljava pića, kao ni osobama koje su koristile jake parfeme i mirise. Pored pčelara izvor zaraze može biti i sam pčelinjak, odnosno košnice. Najbolje je ako su košnice nove, međutim ako se za zasnivanje pčelinjaka koriste već upotrebljavane, neophono je njihovo opaljivanje plamenom let lampe ili natapanje 5% rastvorom natrijum hidroksida.

Čist i uređen pčelinjak je obaveza svakog pčelara. Travu na pčelinjaku treba permanentno održavati da žabe i gušteri ne bi nanosili štetu pčelama izletnicama. Pored toga preporučuje se držanje košnica na pojedinačnim ili grupnim postoljima na visini od 30-40 cm. od zemlje. Mrtve pčele i trunje sa podnjače obavezno uklanjati i spaliti van pčelinjaka i zatrpati. Svako sporadično razbacivanje mrtvih pčela na pčelinjaku može biti opasno i narednih 40 godina.

Na kraju svake sezone, ali i posle napuštanja privremenih mesta kod selidbenog  pčelarenja, neophodno je prostor oko i ispod košnica poprskati 6% rastvorom natrijum-hidroksida.

Pravovremeni apitehnički zahvati na pčelinjaku. Intenzivniji rad u godini na pčelinjaku počinje prihranom pčela šećerno mednim testom i aktiviranjem pojila sa zdravom pitkom vodom. Kako za pogaču, tako i za tečnu prihranu najbolje je koristiti razblaženi med koji je prethodno ispitan na prisustvo mikroorganizama (Nenev i Želazkova,1993). Iz ekonomskih razloga sve više se primenjuju monosaharidi dobijeni fermentacijom ili kiselinskim razlaganjem, što pojeftinjuje prehranu i prihranu pčela, ali nosi i određene nedostatke i rizik po njihovu otpornost na bolesti i dugovečnost. Svako iscrpljivanje pčela veštačkom prihranom povećava njihovu osetljivost prema bolestima (Stanimirović i sar. 2008).

Rano prolećno aktiviranje pojila sa kapajućom vodom uz dodatak jodne tinkture i kuhinjske i morske soli (NaCl i KCl) do 0,5%, omogućuje sigurnije i brže uzimanje vode i sprečavanje aktiviranja spora Nosema apis (Ćerimagi i sar., 1986).

Svakodnevni apitehnički zahvati moraju biti usmereni na otklanjanju moguće grabeži pčela. Osnovna preventiva se sastoji u držanju jakih pčelinjih društava koja nisu sklona grabeži. U slučaju pojave grabeži neophodno je brzo i adekvatno sanirati, u protivnom se pčelinjak može desetkovati , pa čak i uništiti.

Neophodno je preko cele godine voditi računa o ventilaciji i vlažnosti u košnici (Đinović i Mladenović, 1997; Stanimirović i sar. 2008), jer ukoliko je neadekvatna, stvaraju se uslovi za razvoj gljivičnih i bakterijskih obolenja pčela. Povećanom vlagom u košnici dolazi do fermentacije i razlaganja meda na alkohol i ugljen dioksid. Zbog toga se u zimskom periodu preporučuje držanje otvorenog leta, pri čemu se poštuje odnos veličine leta i broja ulica pčela, uz postojanje dodatnog otvora ispod poklopne daske,  ili zbega za mračnu ventilaciju.

Kvalitet satnih osnova je još jedna od važnih komponenti higijenskog pčelarenja. Pored nekvalitetnih satnih osnova, zbog enormne količine parafina, stearina i drugih nepoželjnih materija, nesavesnom upotrebom hemijskih sredstava u zaštiti medonosnih pčela od bolesti, došlo se u situaciju da vosak u košnici sadrži sve veće koliine štetnih rezidua. Zbog toga se preporučuje što češe obnavljanje saća u košnici i obavezna dezinfekcija voska na temperaturi od 120 0  C, pri čemu se deo štetnih hemikalija razgrađuje. Skinuti zaperci, voštano trunje i ostali otpaci voska ne smeju se razbacivati ili ostavljati na pčelinjaku, jer miris voska privlači voskovog moljca i na 7 km. udaljenosti od pčelinjaka. Štete od jednog para voskovog moljca za godinu dana njegove aktivnosti mogu iznositi i 100 kg saća, odnosno od 40-60 kg čistog voska  (Mladenović i sar. 2003).

Nabavka visokokvalitetnih i zdravih matica je osnovni zadatak svakog pčelara, jer svako odstupanje od ovoga vodi niskoj produktivnosti, a posebno brzom širenju zaraze na pčelinjaku i okolini. Otuda svaki proizvođač matica mora da bar dva puta godišnje analizira pčele na nozemozu i ostale bolesti predviđene zakonom. Proizvodnja i prodaja rojeva je takođe podložna ne samo kvalitativnoj proveri, već i proveri zdravstvenog stanja.

Pravovremeno postavljanje „češlja“ sprečava ulaženje miša, leptira mrtvaka glava i drugih štetočina u košnicu. Svako prisustvo miša preko zime uznemirava pčele, remeti zimsko klube koje se osipa do konačnog uginjavanja. Inficirano saće izmetom ili mokraćom miša matica nikad ne zaleže, pa se upotreba takvog saća ne preporučuje ni za medišni prostor, već se ono mora obavezno pretopiti.

U apitehničke mere spada i održavanje higijena hranilica, posebno u proleće, odnosno obavezno je njihovo pranje i čišenje pre upotrebe. Takođe je obavezno već upotrebljavane matične rešetke očistiti od zaostalog voska i propolisa i pre upotrebe dezinfikovati.

Veliki propusti se dešavaju prilikom organizovanja centrifugiranja meda. Neophodno je primeniti adekvatne higijensko sanitarne uslove za izvođenje ove operacije, bilo da se radi na terenu ili u zatvorenom prostoru. Posebno treba sprečiti pojavu grabeži kojom se neke bolesti mogu naglo proširiti. Pored higijene ceđenja meda potrebno je takođe obratiti pažnju na prostorije za njegov smeštaj, čuvanje i pakovanje, jer od ovoga zavisi zdravstvena ispravnost meda za ljudsku ishranu, ali i pčela. Stalna briga pčelara treba da je i održavanje higijene pribora i opreme za sakupljanje drugih pčelinjih proizvoda kao npr. sakupljači cvetnog praha, ambalaža za mlče i drugo.

Profilaktičke mere u toku godine. Najvažniji uslovi za uspešno pčelarenje su: pčelinja paša, tehnologija pčelarenja i zdravstvena zaštita pčela. Nepoznavanje prva dva faktora izaziva izostanak prinosa, ali nepoznavanje zdravstvene zaštite pčela dovodi do gubitka pčelinjih društava. Samo zdrava pčelinja društva na bilo kojoj paši i sa bilo kakvom tehnologijom mogu dati određeni prinos.

Sinhronizovanom primenom adekvatnih profilaktikih i apitehnikih mera može se izvršiti prolećna, letnja i jesenja preventiva pčelinjih društava. Primena lekova štetno deluje i na pčelinja društva, pa je zadatak svakog pčelara da odabere takav lek koji će biti efikasan u suzbijanju bolesti ili prevenciji, ali i da nema štetan efekat na odrasle pčele, larve i jaja (Stanimirović i sar. 2005, 2006, 2007, 2008). Nepravilnom primenom leka može se izazvati ne samo njegova neefikasnost, već i privikavanje-rezistentnost uzročnika na aktivnu supstancu, a u drastičnim slučajevima da se sa njom mogu i hraniti. Zbog toga primena leka treba da je pod kontrolom stručnog lica.

Profilaktičke mere se sastoje u držanju jakih društava na pčelinjaku i sprečavanju da se bolest pojavi. Slaba društva treba sanirati spajanjem ili uništavanjem, jer ne samo da predstavljaju potencijalnu opasnost od lakog zaražavanja, već iscrpljuju pčelara preko cele godine i ostavljaju ga bez ekonomskog efekta. Zbog toga se prolećna preventiva sastoji u pravovremenom prihranjivanju adekvatnom  hranom, dodatnom utopljavanju i analizi i sanaciji zdravstvenog stanja pčela i legla. Pored suzbijanja varoe obavezna je dezinfekcija saća pre dodavanja pčelinjim društvima.

Letnja preventiva se izvodi u aktivnom  periodu-periodu medobranja i sastoji u biološkoj borbi protiv varoe, sanaciji slabih društava i proizvodnji zdravih matica i rojeva (Kirilov, 1990; Krivcev i Lebedev, 1995; Stanimirović i sar. 2008). Jesenja preventiva se sastoji u preveniranju i sanaciji pčelinjih društava sa dodavanjem tečne hrane protiv nozemoze, krečnog legla i varoe. Takođe se preporučuje stalna zaštita pčelinjih društava od neprijatelja i štetočina pčela. Oduzeto saće bavezno zaštiti od razornog delovanja voskovog moljca, a skinute nastavke, alat, pribor i opremu dezinfikovati i konzervisati. U tu svrhu se mogu korisrtiti sirćetna i mravlja kiselina i povidon jod.

Pčelinje društvo kao socijalna zajednica ima niz specifinosti koje se razlikuju u odnosu na druge životinje. Zbog velikog broja individua u košnici postoji opasnost da se pčele međusobno masovno inficiraju. Pri povratku sa paše, takođe, može doći do naleta pčela u tuđe košnice. Grabež je pecifična pojava kod pčela koja može prouzrokovati inficiranje pčela na jednom pčelinjaku i široj okolini. Putem selidbe pčelinjak se izlaže opasnosti da pčele obole, ako pčelar prethodno nije proverio teren na koji seli svoja društva. Pri lečenju ne postoje pouzdani lekovi koji saniraju neku bolest sa 100% efikasnosti, a može doći i do predoziranja leka, pri čemu dolazi do uginuća pčela i kontaminiranja pčelinjih proizvoda u košnici. Uzročnik u zatvorenom leglu se ne može  uspešno tretirati  zbog postojanje poklopčića.

Literatura

1.  Bailey L., Ball B.V.,Woods R.D.: An iridovirus from bees. Jour. Gen. Virol. 31, 1976: 459-46.

2.  Budckman H.O., Bradz N.C.: The Nature nad Properties of Soil. London Press, 1969.

3. Ćerimagić H., Hadžimuratović M., Rihar J.: Bolesti, štetočine i trovanja pčela, Niro Zadrgar, Srajevo, 1986.

4.  Genersch E, Yue C, Fries I, de Miranda JR (2006) Detection of Deformed wing virus, a honey bee viral pathogen, in bumble bees (Bombus terrestris and Bombus pascuorum) with wing deformities.  Journal of Invertebrate Pathology 91, 61–63.

5. Ćirković D, 2002, Reproduktivno – produktivna i higijensko – negovateljska karakterizacija sjeničko-pešterskog ekotipa medonosne pčele. Magistarski rad, Fakultet veterinarske medicine, Univerzitet u Beogradu.

6. Đuričić Bosiljka, Radojičić Sonja, 2000, Uloga veterinarske struke u očuvanju zdravlja pčela i ljudi i razvoju pčelarstva. Zbornik radova 7. Savetovanja veterinara Republike Srpske sa međunarodnim učešćem, 6-10. jun, Teslći, Banja Vruica.

7. Đuričić Bosiljka, Bošnjak Mirjana, Plavša Nada, 2001, Epizootiološka slika amerike kuge pčelinjeg legla sa posebnim osvrtom na moguće greške u terapiji. Zbornik plenarnih radova. I Savetovanje o biologiji i zdravstvenoj zaštiti pela, Dec 22, Beograd, 1-7.

8. Đinović K., Mladenović M.: Downward ventilation in a hive caused by bees activity known as organized depression. XXXV International Apicultural Congress, Antwerp, Belgium, 1997.
9.   
10.  Furgala B, Boch R, 1970, The Effect of Fumidil-B, Nosemack and Humatin on Nosema apis. J Apic Res 9, 2, 79-85.

11.  Forsgren E, Stevanović Jevrosima, Fries I (2008) Variability in germination and in temperature and storage resistance among  Paenibacillus larvae genotype. Veterinary Microbiology 129, 3-4, 342-349.

12.  Klee J, Besana AB, Genersch E, Gisder S, Nanetti A, Tam DQ, Chinh TX, Puerta F, Ruz JM, Kryger P, Message D, Hatjina F, Korpela S, Fries I, Paxton RJ (2007) Widespread dispersal of the microsporidian  Nosema ceranae, an emergent pathogen of the western honey bee, Apis mellifera Journal of Invertebrate Pathology 96, 1, 1-10.

13.  Kirilov N., Kolev K., Georgiev I. V.: Parazitni i mikotični bolesti po pčelite, Deržaven zastrahovatelen Institut, Stara Zagora, 1990.

14.  Krivcov N.I., Lebedev V.I.: Soderžanie pelinih semei s osnovami selekcii. Kolos, Moskva, 1995.

15.  Lanzi G, de Miranda JR, Boniotti MB, Cameron CE, Lavazza A, Capucci L, Camazine SM, Rossi C (2006) Molecular and Biological Characterization of Deformed Wing Virus of Honeybees (Apis mellifera L.), Journal of Virology 80, 10, 4998–5009.

16.  Laušević D, Milovanović R, Pejović N, 2001, Epizootiologija amerike kuge legla u Crnoj gori. Zbornik plenarnih radova. I Savetovanje o biologiji i zdravstvenoj zaštiti pčela, Dec 22, Beograd, 54-60.

17.  Lolin M.: Bolesti pčela, Naučna knjiga, Beograd, 1991.

18.  Mlaan V, Lolin Miroslava, Cokić J, 1990, Epizootiološka slika bolesti pčela u Zajearskom regionu. Vet Glasnik 44, 845-850.

19.  Mlađan V, Živanov D, 1996, Upotreba antibiotika u pčelarstvu, Zbornik radova 2. Savetovanja o lekovima za upotrebu u veterini, Igalo.

20.  Mlaan V, Todorović D, Lolin M, 2000, Preventive action of Fumagillin on the degree of infection with Nosema apis in the digestive tract of bees. Acta Vet 50, 4, 241-252. Micevski C.: Bolesti kaj pelit, Medivet, Skopje, 1996.

21.  Mladenović M.: Veštačko razrojavanje pčela. XVIII Savetovanje iz stočarstva i pčelarstva ”Unapređivanje primarne proizvodnje u stočarstvu i pčelarstvu”, Zbornik  Banja Koviljaa, 1997.

22.  Nenev P., Želazkova I.: Griži za pelnite semepstva “Mit”, Stara Zagora, 1993.

23.  Pčelarski kodeks, Savez pčelarskih organizacija Srbije, 1999.

24.  Radojev Lj.: Kalendarski pčelarski prirunik. Nolit, Beograd, 1984).

25.  Stanimirović Z., Stevanović J., Mladenović M: Apitol-antivorootic of the first choice–yes or no? II Meždunarodnoi nauno-praktieskoi konferencii ”Intermed-2001”, Moskva, 2001: 202-203.

26.  Stevanović Jevrosima, Stanimirović Z, Radaković Milena, Stojić V (2008) In vitro evaluation of the clastogenicity of fumagillin.  Environmental and Molecular Mutagenesis (in press).

27.  Stanimirović Z, Pejović D, Stevanović Jevrosima, Vuini Marijana, Mirilović M, 2002, Investigations of hygienic behaviour and disease resistance in organic beekeeping of two honeybee ecogeographic varieties from Serbia. Acta Vet 52, 2-3, 169-180.

28.  Stanimirović Z, Todorović Dajana, Stevanović Jevrosima, Mladenović M, Janković Ljiljana, Đorđević M, 2003a, Influence of cymiazole hydrochloride on mitotic and proliferative activities of cultured human lymphocytes. Acta Vet 53, 1, 47-55.

29.  Stanimirović Z, Stevanović Jevrosima Ćirković D. (2003b) Investigations of reproductive, productive, hygienic and  grooming features of Syenichko-Peshterski honey bee ecotype. Apidologie 34 (5) 487-488.

30.  Stanimirović Z, Fišter Svetlana and Stevanović Jevrosima (2003c) Analysis of sister chromatid exchanges in cultured human lymphocytes treated with cymiazole hydrochloride. Acta Veterinaria 53 (5-6), 419-425.

31.  Stanimirović Z, Stevanović Jevrosima, Mladenović M, Nedić N. (2003) Ekološka kontrola i strategija borbe protiv varoze. II Savetovanje o biologiji i zdravstvenoj zaštiti pela, Nov 22, pp 45-66. Beograd, YU.

32.  Stanimirović Z, Stevanović Jevrosima, Jovanović S, Andjelković M. (2005a) Evaluation of genotoxic effects of Apitol® (cymiazole hydrochloride) in vitro by measurement of sister chromatid exchange. Mutat Res 588, 152-157.

33.  Stanimirović Z, Stevanović Jevrosima, Andjelković M. (2005b) Chromosomal
diversity in Apis mellifera carnica from Serbia. Apidologie 36 (1) 31-42.

34.  Stanimirovi Z, Stevanovic Jevrosima, irkovi D. (2005) Behavioural defenses of the honey bee ecotype from Sjenica – Pester against Varroa destructor. Acta Veterinaria 55(1) 69-82.

35.  Stevanović Jevrosima, Stanimirović Z, Pejin I. I.,  Lazarević M., (2006a) Monitoring of mitotic index and frequency of micronuclei in evaluation of genotoxic potential of fumagillin (dicyclohexylamine)  in vivo.  Acta Veterinaria 56 (5-6) 437-448.

36.  Stanimirović Z, Stevanović J, Kulić M, Stojić V., (2006b) Frequency of chromosomal aberrations in evaluation of genotoxic potential of dicyclohexylamine (fumagillin) in vivo. Acta Veterinaria 56 (4) 353-366.

37.  Pejin I. Ivana, Stanimirović Z, Stevanović B. Jevrosima, Kulišić Z (2006) Evaluation of genotoxic potential of amitraz by cytogenetic test in vivo. Veterinarski glasnik 60 (3–4) 121–266.

38.  Pejović D., (2008): Utvrđivanje stepena heritabilnosti higijenskog i negovateljskog ponašanja sive medonosne pčele Apis mellifera carnica i uticajvih osobina na reproduktivna i produktivna svojstva pčelinjih zajednica. Doktorska disertacija. Fakultet veterinarske medicine Univerziteta
u Beogradu.

39.  Stanimirović Z, Stevanović Jevrosima,  Bajić V, Radovćc I, „Evaluation of genotoxic effects of fumagillin by cytogenetic tests in vivo“, Mutation research-genetic toxicologz and enviromental mutagenesis.628 (1): 1-10 MAR 30 2007.

40.  Stanimirović Z.,Stevanović J., Ćirković D. (2008): Mogući uzroci kolapsa pčelinjih zajednica (Colony Collapse Disorder – CCD). Pelarski žurnal br 1, pp.8-13.

41.  Stanimirović Z., Stevanović J., Ćirković D., (2008): Preveniranje i kontrola amerike kuge, nezemoze, varoze i nekih virusnih infekcija pčelinjih zajednica. Zbornik radova XXVI Savetovanja pčelara u Novom Sadu, pp. 27-60.

42.  Sugden MA, Furgala B, 1979, Enteroseptol Ineffective Against Nosema apis. Am. Bee J 119 (8): 594-596.

43.  Stevanović B. Jevrosima (2007): Ekološko-etološki odbrambeni mehanizmi Apis mellifera carnica prema ektoparazitu Varroa destructor na podruju Srbije. DOKTORSKA DISERTACIJA. Biološki fakultet, Univerzitet u Beogradu, 2007.

44.  Van Steenkiste D, Jacobs FJ, 1980, A Comparison on the Activity of Fumidil-B, Chinosol and Urotropine Against  Nosema apis Zander. XXVIIth International Congress of Apiculture. Athens, Apim Pub House 380-382.

45.  Šovljanski R. (2008a): Pesticidi i pčele. Zbornik radova XXVI Savetovanja pelara, Novi Sad.

46.  Šovljanski R. (2008b): Trovanje pčela insekticidima. Zbornik radova XXVI  Savetovanja pelara, Novi Sad.

[ssba]

Коментари

Comments are closed.

EnglishFrançaisDeutschMagyarRomânăРусскийСрпски језик
Izrada sajta Tirien